Fascija i njena važnost u hiropraktici

Ljudski organizam je skoro savršena mašina koja je stalno u pokretu, kao i svi njegovi delovi (organi). Kao što se telo pomera u prostoru, tako se i svi njegovi delovi pomeraju konstantno jedan u odnosu na drugi. Pomeranje organa, uključujući kosti i mišiće, dešava se u unutrašnjoj sredini organizma koja se naziva EKSTRACELULARNI MATRIKS, u koji su „uronjeni“. Ekstracelularni matriks (ECM), zajedno sa vlaknima vezivnog tkiva (kolagena vlakna) i još nekim elementima, čini FASCIJU – „mrežu“, koja se prostire „od glave do pete“. Ona se prostire između organa, mišića, obavija ih, a ligamenti i tetive su njen nastavak. Fascija se iz didaktičkih razloga može podeliti na regione (grudna fascija, vratna fascija itd) ali u živom organizmu deluje celovito.

Zašto je fascija toliko važna za subluksaciju zglobova? Prilikom subluksacije uvek dolazi do određene deformacije fascije. S druge strane, subluksacija može biti posledica naprezanja fascije. Uzmimo, na primer, bol u vratu kao posledicu subluksacije vratnih pršljenova. U ovom slučaju, dislokovani pršljen(ovi) će svojim nefunkcionalnim položajem zategnuti fasciju sa jedne strane, a sa druge će biti „olabavljena“. Ako fascija bude napregnuta iz bilo kog razloga (povreda, nepovoljan dugotrajan položaj), doći će od njenog „skvrčavanja“ i „povući“ će za sobom kosti za koje se pripaja.

Jedna od karakteristika fascije je i ta da može da pretvori mehanički stres u toplotu kada se podvrgne naponu. Ovaj termodinamski efekat omogućava ekstracelularnom matriksu da prelazi iz čvrstog u želatinozno stanje. Otuda je i „efekat promaje“. Naime, kada se fascija izloži strujanju vazduha niske temperature (promaji), dolazi do nemogućnosti njenog slobodnog pomeranja u potkožnom tkivu (između mišića i u okolini zglobova). Mišići i ligamenti postaju kruti, neelastični što povlači za sobom krutost zglobova, a posledično i subluksaciju i ukočenost.

U ekstracelularnom matriksu ne „plivaju“ samo vlakna vezivnog tkiva, već su tu isprepletani krvni sudovi i nervi. Površna fascija poseduje obilje mehanoreceptora (registruju mehanički pritisak), a njeni specijalizovani elementi – tetive poseduju i proprioceptore (registruju položaj telesnog segmenta u prostoru). Razumljivo je da će zbog deformiteta fascije biti izmenjena nadražljivost receptora; biće smanjena razmena hranjljivih materija i odvođenje štetinh iz tkiva zbog kompromitovanja krvnih sudova u okolini; a sa nagomilavanjem toksičnih produkata javiće se i bol na datom mestu.

Pošto je fascija „isprepletana“ između mišićna vlakna, promene u ECM-u dešavaju se i prilikom dugotrajnih napora, jednoličnih položaja ili dugotrajne neaktivnosti. Prilikom ponavljanih pokreta u dugotrajnom identičnom pložaju, na određenim mestima u fasciji, tj na mestu najveće iritcije fascije („trenja“) i potkožnog tkiva, dolazi do veće produkcije vlakana vezivnog tkiva (fibrinska vlakna) i na tom mestu fascija zadebljava (fibroza). Pošto fascija prožima i povezuje celo telo, njena deformacija na jednom mestu, dovešće do deformacije na udaljenoj regiji. Tako npr prilikom izvođenja miofascijalnog oslobađanja u skočnom zglobu, pacijenti mogu da osete zatezanje u istostranoj strani lica.

Kako se fascija oslobađa krutosti? Za tretiranje deformiteta fascije koriste se već pomenute specijalizovane tehnike koje ne uključuju nagle pokrete praćene bolom. Jedna od tih tehnika je i miofascijalno oslobađanje, mada se i u drugim mekim tehnikama tretira fascija, direktno ili indirektno, tj modifikuje se njena viskoznost. Zanimljivo je da su takve tehnike veoma blage; čak i masaža deluje agresivno u odnosu na njih. Fascija se, takođe, može modifikovati vežbama istezanja, jogom, pilatesom ili nekim drugim oblikom fizičke aktivnosti koji podrazumeva izbalansirano mišićno angažovanje i istezanje.