Kako deluje hiropraktika?

Ne mogu ni da nabrojim koliko me je ljudi pitalo da li je tretman u hiropraktici  bolan, da li uključuje nagle i neprijatne pokrete. Čini se da postoji ustaljeno mišljenje da se svaki bolni, nasilni zahvat na zglobovima, propraćen zvukom u vidu „krckanja“ ili „pucanja“ naziva hiropraktikom. Takođe je i mit da zglob nije namešten ukoliko ne „krcne“ ili ne zaboli tokom zahvata ili nekoliko dana nakon toga. Realnost je upravo suprotna: svaki pokret ili položaj neprijatan po pacijenta je kontraindikovan, iz čega sledi da je manuelna terapija u hiropraktici potpuno BEZBOLNA.

U jednom od prethodnih članaka rečeno je da se manuelnim tretmanom želi postići maksimalan bezbolni pokret u zglobovima „dovodeći“ zglob u najpovoljniji fiziološki položaj. Za mnoge zglobove postoji TAČNO ODREĐEN ŠABLON po kome „ispadaju“ odnosno dislociraju se. Ovakvo stanje „izmeštenog“ zgloba u hiropraktici se naziva SUBLUKSACIJA. Veliku ulogu u nastanku subluksacije igraju mišići, tetive i ligamenti u okolini zahvaćenog zgloba koji ga svojom rigidnošću forsiraju u takav položaj, ili su u spazmu, zategnuti kao posledica subluksacije. Zbog toga što prilikom izmeštanja zgloba promene nastaju i u okolnom mišićnom, vezivnom, nervnom i vaskularnom tkivu, osteopate su proširili definiciju takvog stanja i odredili naziv SOMATSKA DISFUNKCIJA.

Kako se zglob „dovodi“ odnosno „namešta“ u najoptimalniji položaj za funkcionisanje? Osteopate i hiropraktori su tokom vekovne prakse i istraživanja, ustanovili mnoštvo tehnika kojima se to postiže. Ne treba izostaviti ni rusku školu manuelne medicine koja je dala izuzetan doprinos svojim naučnim dostignućima. Kada su poznati mogući parametri odstupanja u odnosima u povređenom zglobu, standardizovanim TESTOVIMA se može utvrditi tačan položaj kostiju u tom zglobu. Najpre je potrebno opustiti krute mišiće i vezivno tkivo oko zgloba specijalizovanim tehnikama ili čak masažom. Kada su kosti koje čine zglob oslobođene od sile napetog mekog tkiva, dovode se u bezbolan položaj za manipulaciju ili mobilizaciju. MANIPULACIJA predstavlja već pomenuti potisak velike brzine male amplitude, dok MOBILIZACIJA predstavlja više sporih ponavljajućih pokreta veće amplitude.

U oba slučaja, terapeut nastoji da izvrši zahvat u toj meri da pacijentov nervni sistem ne stigne da reaguje i ne dozvoli da se mišići i vezivno tkivo refleksno zgrče. Iz tog razloga, često, pri izvođenju nekih „mekih“ tehnika, poput miofascijalnog oslobađanja ili ligamentornog artikularnog istezanja, pacijent nema osećaj da terapeut išta radi na njegovom telu. Prisutan je samo blagi pritisak određenim delovima šake i prstiju koji se povremeno pojačava i smanjuje.

Zašto posle samo jednog manuelnog tretmana se bol gubi ili smanjuje, povećava obim pokreta i oseća olakšanje? Iako su sprovedena mnoga istraživanja, nije u potpunosti jasno zašto se manipulacijama postižu takvi izvanredni rezultati. Postoji nekoliko modela koji to objašnjavaju. Biomehaninički, ljudsko telo možemo posmatrati kao građevinu sastavljenu od gradivnih elemenata – kostiju i mekog tkiva koji ih drži na mestu. Kada kosti u zglobu dođu u nepravilan položaj, stvara se bol u okolini tog zgloba; čovek ima tendenciju da koristi druge funkcionalne zglobove koji se takođe preopterete i tako se lanac disfunkcije i bola nastavlja. Kada se zglobovi koji bole „nameste“ i celo telo „poravna“, prestaje bol i pokreti su maksimalni. Međutim nije sve tako jednostavno.

Neurološki model stavlja u prvi plan kompleksni nervni sistem i međusobnu refleksnu povezanost svih delova ljudskog tela. To znači da nekad i samo dodir ili kratki trzaj (tačno određene jačine i smera delovanja) dovodi do vraćanja zgloba u funkcionalni položaj. Ovakvim suptilnim tretmanom utiče se na receptore za bol (nociceptore), za mehanički pritisak (mehanoreceptore) i proprioceptore koji registruju položaj tela u prostoru. Specifičnom manuelnom tehnikom se utiče na sve njih, zatim informacije se šalju do delova nernvnog sistema koji modifikuju položaj zlobova i uspostavlja se novi odnos zmeđu kosti koje čine jedan zglob. Takođe, navodi se da se manipulacijom oslobađaju endorfin i enkefalin koji utiču na smanjenje bola.

Psihobihejvoralni model. Svi znamo kada smo napeti mišići imaju tendenciju da se zgrče, naročito u predelu vrata i ramena. Ovako napeti mišići povlače za sobom i vezivno tkivo (ligamente, fasciju), svi zajedno povlače kosti za koje su pripojeni što dovodi do njihovog izmeštanja iz zgloba. Zbog toga je naročito važno da terapeut pristupi ljubazno, prijateljski i sa umirujućim tonom prema pacijentu. Isto važi i za pacijenta koji tokom tretmana treba da nastoji da se opusti, jer ukoliko postoji veća psihička tenzija tretman može da se prolongirana.

Treba spomenuti i bioenergetski model kojim neki praktičari objašnjavaju manuelni tretman. Ukoliko posmatramo ljudsko telo kao vibrirajući objekat, možemo reći da se određena frekvenca prenosi sa terapeuta na pacijenta čime se modifikuje frekvenca tretirane osobe.

Poslednje ali ne i najmanje važno za tretman je dijagnoza (funkcionalna i/ili medicinska). U zavisnosti od funkcionalnong stanja pacijenta i patologije određuje se dužina trjanja tretmana, izbor tehnika, prognoza, kao i program kućnih vežbi i načina života kojiih bi pacijent trebalo da se pridržava.