Kraniosakralna terapija

„Koso postavljenje, kao riblje škrge, ukazuju na zglobnu pokretljivost mehanizma za respiraciju.“ Aludirajući na kosti lobanje, ovo je bila prva misao William Garner Sutherland – a 1899. godine, na svojoj završnoj godini studija osteopatije u Americi, videvši primerak specijalno pripremljene lobanje. Narednih 30 godina života, posvetio je izučavanju detaljnih anatomsko – fizioloških odnosa kraniosakralnog mehanizma. Istraživanjima je pokušavao da ospori sopstvenu tvrdnju o pokretljivosti kostiju glave i lica, međutim, i pored serije ozbiljnih eksperimenata nije uspeo da opovrgne činjenicu da spojevi kostiju lobanje odrasle osobe nisu fiksni.

Kraniosakralni respiratorni mehanizam (KRM), označava međusobne, ritmičke, nevoljne pokrete/odnose kostiju lobanje (kranijum) i krsne kosti (sakrum), tenziju tvrde moždane opne (dura mater) i drugih ovojnica, protok cerebrospinalne tečnosti (likvor), pokrete mozga i kičmene moždine. Prisutni su i rotatorni pokreti ekstremiteta. Svi nabrojani elementi pokreću se sinhrono i specifičnio u svakoj fazi procesa. Ovaj mehanizam je  zavisan od plućne respiracije, tj plućnim disanjem se naglašava tenzija moždanih opni koje povezuju potiljačnu kost sa krsnom kosti. Izbalansirana tenzija moždanica, koje obavijaju kičmenu moždinu i prožimaju lobanjsku šupljinu, omogućiće nesmetanu mobilnost svih pomenutih segmenata.

Kraniosakralni mehanizam se, po Sutherland – u, prvenstveno odnosi na ćelijsku respiraciju i metabolizam. Dve faze nazvane fleksija i ekstenzija, se smenjuju u toku kojih se ćelije preplavljuju međućelijskom tečnošću, a potom i lišavaju iste poput plime i oseke na plaži. Ukoliko negde u organizmu postoji prepreka zbog narušene provodljivosti ekstracelularnog matriksa (fascija) u vidu izmeštenog pršljena ili istegnutog ligamenta, ekstraćelijska tečnost sa svim hranljivim materijama neće dospeti do ćelija u afektiranom segmentu. Iz istog razloga se raspadni produkti metabolizma neće odvoditi što dovodi do narušene funkcije i bola.

U toku kraniosakralne respiracije, lobanja se širi i skuplja, što se dodirom može osetiti uz dobru koncentraciju. Da se volumen kranijuma menja, potvrdila su i ultrazvučna merenja. U KRM – u, najznačajniji je odnos krsne kosti i sfenobazilarnog  zgloba – zglob između potiljačne i sfenoidalne kosti lobanje. Upravo zato što  se proteže od otvora na potiljačnoj kosti do drugog sakralnog pršljena, tenzija koju pravi tvrda moždana opna, usloviće njihove međuzavisne pokrete. Pravilno funkcionisanje KRM – a označava odsustvo bola i omogućavanje maksimalne pokretljivosti zglobova, što je i ujedno i cilj manuelne terapije. To je slučaj jer ne postoji restrikcija vezivnog tkiva dure koja bi onemogućila pokretljivost dinamičkih segmenata kičme.

Poznavajući tačan šablon pokreta svih segmenata u KRM – u, praktičar će prepoznati disfunkcije koje treba tretirati i odabrati tehnike za maksimalno pospešivanje ovog mehanizma. Kao i kod drugih mobilizacionih tehnika u manuelnoj medicini, cilj je omogućavanje maksimalne pokretljivosti u svim zglobovima; u ovom slučaju to su zglobovi kostiju glave i krsne kosti. Pošto je ovo veoma sofisticirani mehanizam, sila i pritisak koji se primenjuju su neznatni, čak suptilniji od miofascijalne terapije iako se i u ovom slučaju modifikuje vezivno tkivo posredstvom kostiju. Pacijent je krajnje relaksiran i zauzima položaj na leđima ili eventualno na boku.