Tehnike u manuelnoj medicini

Već je rečeno da u manuelnoj medicini postoje mnogobrojne autorizovane tehnike kojima se tretiraju različita neuromišićnoskeletna stanja. Pored brzih naglih tehnika (narodski „kirckanja“), postoji mnoštvo „mekih“ tehnika, odnosno tehnika koje preko mekog tkiva nastoje da tretiraju subluksaciju tj. somatsku disfunkciju. Neke od njih, pored istog mehanizma delovanja i istog načina na koji se izvode, imaju različite nazive, u zavisnosti od autora ili škole manuelne medicine. Zajedničko za sve njih je neosporno smanjenje bola i povećanje obima pokreta.

Ovom prilikom, istakao bih distinkciju između hiropraktike i osteopatije koje zapravo nema, bar što se tiče načina na koji tretiraju patološka stanja. Hiropraktori se više oslanjaju na samu dislokaciju zglobnih površina, tj striktno na mišićnoskeletni sistem, koji ovako kompromitovan zaista može uticati na pojavu mnogih novih patoloških stanja. Kao što npr., usled lumbalne diskus hernije može doći do „pada stopala“ tj smanjenja mišićne funkcije usled pritiska korena nerva. Pravovremenim otklanjanjem subluksacije afektiranog lumbalnog pršljena, povratiće se funkcija mišića koji kontrolišu stopalo.

Osteopate su, s druge strane, spektar oboljenja koje tretiraju proširili na stanja koje prevazilaze domen neuromišićnoskeletnih lezija. Tako da nije neuobičajeno da se u osteopatskoj praksi  nađu i patološka stanja poput: anksioznosti, depresije, gastritisa, infekcije urinarnog trakta, tahikardije, hronične obstruktivne boesti pluća, premenstrualnog sindroma, nazeba, sinuzitisa. Ova stanja tretiraju manipulacijama na lokomotornom sistemu. Iako nedovoljno potkrepljeno studijama, teorijska osnova je moguća ako se u obzir uzme kompleksnost i sofisticiranost nervnog sistema čija je osnovna funkcionalna jedinica refleks. Takođe, veliku pažnju poklanjaju neurovaskularnom sistemu, naročito limfnom sistemu.

HVLA tehnike velike brzine male amplitude izgledaju veoma atraktivno i „čudotvorno“, ali često nisu dovoljne i za njih je potrebna značajna priprema mekog tkiva segmenta. Ne retko su kontraindikovane, naročito u vratu, kao i kod nekih patoloških stanja poput osteoporoze. Druga vrsta tehnika se često izjednačava sa masažom jer se dislokacija zglobova rešava posredstvom mekog tkiva. Neosporni efekti masaže odnose se na smanjenje napetosti mišića i potkožnog tkiva, dok se specijalizovanim tehnikama u hiropraktici nastoji ispraviti subluksacija.

Za ove „meke“ tehnike karakteristično je da je potrebno duže vreme za „vraćanje zglobova na svoje mesto“ (od nekoliko sekundi do nekoliko minuta). Mesto pritiska, dužina trajanja, smer, snaga kao i frekvencija tj smenjivanje pritiska, sve su parametri na koje terapeut obraća pažnju. Takođe, mnoge od tehnika se „preklapaju“ tako da nekada nije moguće odrediti gde se završava jedna, a počinje naredna. Na kraju, najbitnije je ispoštovati osnovni princip u medicini: PRIMUM NON NOCERE – NAJPRE NE NAŠKODITI.

Tehnike u osteopatskoj medicini:

·         Miofascial release techniques (miofascijalno oslobađanje)

·         Counterstrain techniques (tehnike suprotnog otpora)

·         Muscle energy techniques (mišićno energetske tehnike)

·         High velocity, low amplitude techniques (tehnike velike brzine, male amplitude)

·         Facilitated positional release techniques (facilitatirane poziciono oslobađajuće tehnike)

·        Techniques of Still (Stilove tehnike)

·         Balanced ligamentous tension and Ligamentous articular strain techniques (balansirana ligamentorna tenzija i ligamentorno artikularno istezanje)

·         Visceral techniques (visceralne tehnike)

·         Lymphatic techniques (limfne tehnike)

·         Articulatory and combined techniques (artikularne i combinovane tehnike)

·         Osteopathy in cranial field (kranijalna osteopatija)